Nemam kaj puno za reć. Sad idem napisat neki post. Evo do tad par fotki radi statistike za blog. Mogu ponovit da je grad ispražnjen. Cijeli dan se čuju detonacije. Većina se čuje s fronta, ali na grad svaki dan padne nešto granata. Nalazim ljude iz Donecka po aplikacijama, ali nitko nije tu. Idem na neki ročkas gdje znam da će biti frankofonih i anglofonih novinara. To mi je mnogo drago. Danas sam zvao neke službene kontakte i ni oni ne govore engleski. Jako sam malo ljudi sreo koji govore engleski. Morao bi čim takvog sretnem pitat za broj i dal bi na pivo. Zapravo to i radim, al ovlaš. Trebalo bi smislit neki tekst – Donbas vas treba tekst. Skupio sam prvi dan odličan kontakt, ali sam tu bilježnicu izgubio. Bio sam malo dezorijentiran prvih par dana. Trebat će mi tri tjedna da se zbrojim i nađem kontakte. Jedan tjedan je već prošao.
Ovaj psiho bolesnik mi je upao u sobu. Tri dana je pio i terorizirao cijeli kat. Jedan dan ga nije bilo. Danas je bio normalan neka tri sata i sada demoni već neko vrijeme. Lupa na vrata. Oće uć. Oće da zapišem njegovu priču. Oće priznavat neke ratne zločine pa me posle ubit. Reko je da ide napisat iskaz. Divlja sad po katu. Sutra nema života ovdje. Morat ću se evakuirat rano. Bar nema one njegove bolesnice s kojom pije. Možda ne bude pio tri dana.
Odgovori